Ni­ko ni­je na­i­van kao naš na­rod. Ni­šta ni­smo na­u­či­li iz na­še bli­že i da­lje pro­šlo­sti. Ni­je­smo, jer glav­ni kri­vac za sve ra­to­ve na ovim pro­sto­ri­ma, za na­še pat­nje i stra­da­nja, i da­lje dr­ži prst na oba­ra­ču i pri­je­ti kao da mu ni­je do­volj­no što je već oku­pi­rao sve ze­mlje biv­še nam za­jed­nič­ke dr­ža­ve i dr­ži ih kao ta­o­ce. Oni re­ži­mi ko­ji im vjer­no slu­že u nji­ho­vo ime ima­ju za­da­tak da ši­ka­ni­ra­ju one ko­ji se ne mi­re s tim sta­njem. Ka­da će nam se što de­si­ti vi­še ne za­vi­si od nas, jer se iona­ko ni­za­šta ne pi­ta­mo. Sve se pro­jek­tu­je da­le­ko od Pod­go­ri­ce, na­ši vla­sto­dr­šci sa­mo iz­vr­ša­va­ju za­dat­ke ko­je im is­po­sta­vlja­ju sa stra­ne. A u ovo glu­ma­ta­nje o ne­za­vi­sno­sti Cr­ne Go­re, de­mo­kra­ti­ji i vla­da­vi­ni pra­va, vi­še ni­ko nor­ma­lan ne vje­ru­je. Po­sta­li smo gro­tesk­no po­ni­zni, za­bo­ra­vi­li smo da vri­je­di­mo ono­li­ko ko­li­ko zna­mo da se bo­ri­mo za naj­sve­ti­je vri­jed­no­sti svo­ga na­ro­da. Na­ši pre­ci su se bu­di­li s ime­nom otadž­bi­ne na usna­ma. Oni su do­bro zna­li da se otadž­bi­na ne cr­ta na ge­o­graf­skim kar­ta­ma dže­la­ta, već da se no­si u sr­cu kao sin, brat, se­stra, otac, maj­ka. Oni su sve ra­di­li u sla­vu slo­bo­di, za­to u vre­me­ni­ma ka­da vi­še ni­šta ni­je kao pri­je sreć­ni su sa­mo oni ko­ji iz pu­nih usta mo­gu re­ći da su sa­ču­va­li svo­ju vje­ru, ime i ko­ri­je­ne. Sreć­ni su oni ko­ji mo­gu slo­bod­no ko­ra­ča­ti uli­com, kao i oni ko­ji mo­gu mir­no spa­va­ti, jer ne­mir­na sa­vjest će do kra­ja ži­vo­ta pro­ga­nja­ti one ko­ji su upro­pa­sti­li na­še ži­vo­te, ko­ji su glav­ni pro­ta­go­ni­sti svih na­ših pat­nji i stra­da­nja.
U du­go­go­di­šnjoj po­li­tič­koj ka­ri­je­ri bio sam u pri­li­ci da iz­bli­za upo­znam ve­li­ki broj ak­tu­el­nih, ali i biv­ših po­li­ti­ča­ra. Na­rav­no, ni­ka­da im ni­sam bio to­li­ko bli­zu da bi mo­ji sta­vo­vi, po­gle­di i ko­men­ta­ri za­vre­đi­va­li nji­ho­vu po­seb­nu pa­žnju, jer su uvi­jek vje­ro­va­li da su sa­mo nji­ho­vi sta­vo­vi oni pra­vi. Pa čak ni on­da ka­da sam imao ne­po­di­je­lje­nu po­dr­šku par­tij­skog član­stva, zbog če­ga ni­ma­lo ni­je­sam raz­o­ča­ran, na­ro­či­to ne po­sli­je sve­ga što nam se iz­de­ša­va­lo. No, i sa te raz­da­lji­ne mo­gao sam upo­zna­ti onu nji­ho­vu dru­gu, pra­vu stra­nu lič­no­sti, ko­ja se umno­go­me raz­li­ku­je od one ko­jom se pred­sta­vlja­ju u jav­no­sti. Da ih upo­znam u pra­vom svje­tlu za ne­ke mi je tre­ba­lo vi­še, a za ne­ke vr­lo ma­lo vre­me­na. Rev­no­sno sam ču­vao i sa­ču­vao sve svo­je za­bi­lje­ške sa obra­ća­nja na ra­znim sku­po­vi­ma, čvr­sto vje­ru­ju­ći da ću jed­nog da­na sva op­šta mje­sta u svo­jim ko­lum­na­ma po­pu­ni­ti ime­ni­ma onih po­li­ti­ča­ra ko­ji­ma sam na pro­pu­ste uka­zi­vao, što bi naš na­rod re­kao, “brk u brk”, a ko­ji su se po­li­ti­kom ba­vi­li ra­di bi­zni­sa ili lič­ne afir­ma­ci­je, ne ha­ju­ći za su­prot­sta­vlje­na mi­šlje­nja, tro­še­ći ogrom­nu ener­gi­ju na­ro­da na če­sto pro­ma­še­ne te­me. Kod ve­ći­ne njih ne po­sto­ji sprem­nost da ču­ju, ne­ki ne­ma­ju uro­đen si­stem ana­li­ze, ba­ve se po na­rod spo­red­nim, a po se­be va­žnim pi­ta­nji­ma. Ni­je­su sprem­ni ni da sa­ra­đu­ju, ni da uče. Za­to se da­nas ne ču­dim onom di­je­lu gra­đa­na Cr­ne Go­re ko­ji o po­li­ti­ča­ri­ma su­de na osno­vu nji­ho­vih iz­ja­va u me­di­ji­ma, što su u pot­pu­noj za­blu­di i što ima­ju is­kri­vlje­nu sli­ku o nji­ho­vim pra­vim vri­jed­no­sti­ma, što ni­ka­da ne­će sa­zna­ti isti­nu o de­ša­va­nji­ma na sa­stan­ci­ma za­tvo­re­nim za jav­nost, i ko se i na ko­ji na­čin bo­rio i bo­ri za svo­je, a ko za in­te­re­se gra­đa­na. Ni­ko ni­je uspio iz­bje­ći sud isto­ri­je, ni­ti je mo­gao sa­kri­ti isti­nu. Ne­ko­ga za ži­vo­ta, a ne­ko­ga po­sli­je smr­ti, što je u pu­nom sa­gla­sju sa onom sta­rom isti­nom – sva­ko­ga na kra­ju pu­ta če­ka za­slu­že­na ka­zna... Ne­ko­ga pri­je, a ne­kog ka­sni­je. Ne­ki će se sa njom sa­mi su­o­či­ti, a s ne­ki­ma ka­zna­ma su­o­či­će se nji­ho­vo po­tom­stvo. Po­ne­kad mi se či­ni da je na­rod u Cr­noj Go­ri vi­še ne­go dru­gi po­ko­ran vla­sti. Da ni­je ta­ko, ne bi do­zvo­lio da vlast nji­me ma­ni­pu­li­še i ne bi ni tr­pio po­li­ti­ča­re ko­ji ga stal­no la­žu da će bi­ti bo­lje, a u stvar­no­sti ži­vi sve go­re. Ali, i po­red sve­ga vje­ru­jem da će sve jed­nog da­na do­ći na na­pla­tu. Ta­da će i oni za ko­je ste vje­ro­va­li da to ni­ka­da ne­će uči­ni­ti is­po­sta­vlja­ti ra­ču­ne oni­ma ko­ji su nas ši­ka­ni­ra­li, ali i oni­ma ko­ji su nas do­ve­li do ru­ba pro­va­li­je, da ne ka­žem osta­vi­li na ni­šta- bez ni­šta. Uosta­lom, kad je Cr­na Go­ra u pi­ta­nju, ta­kvih pre­o­kre­ta smo bi­li svje­do­ci mno­go pu­ta. Na­ro­či­to on­da ka­da se gu­bi­la vlast.

Pi­še: Jo­vo Pe­jo­vić